*Iskreno mrzim tu rech..Zashto su ljudi tako lepo osecanje stavili u jednu tako ispraznu rech...Zashto kada se ona sastoji najmanje iz hiljadu....
Svako od nas ima svoje shvatanje tog lepog ili pak ponekad veoma bolnog osecanja...Evo vam nova temica gde svako moze da kaze shta misli o njoj....
evo prva cu ja ...Hm...pa kada prema nekome osecano neshto tako jako i lepo...Imam osecaj kao da niko drugi ne postoji...I sve mane te oseobe vam se chine kao najbolje vrline ovog sveta...I nije vam vazno da li je taj neko ovog trena pored vas ili ne...vazno je samo da je ta osoba srecna...Kada znate svaki njegov pogled,pokret ,svaku njegovu rech ikada upucenu vama...kada vas njegova vredjanja ne dotichu...Kada legnete u krevet i zatvorite ochi on bude prvi koga vidite...Kada i posle 3 godine kao ja bi sve za tog nekoga uradili...
...Ali sve to ima svoje mane...Kad tad ta osoba vam posteje opsesija i vishe ni sami ne mozete da rasudite da li vam josh uvek znachi kao nekada ili je sve to samo iluzija...*...evo vam par saveta i nadam se da ce nekome pomoci...meni jesu...Proslost (ni)je sadasnjost
Prolog
Ovaj blog nije okicen fensi izrazima, frazama, forama, fazonima i metaforama. Verovatno necete vristati od smeha citajuci ga. Ovo je nesto sto je u nama jednako koliko je verovatno i u svima... Poslednjih dana to isplivava - mozda je do vremena, mozda do ljudi. Prica je svuda i, iako mozda ne zelite, i vi ste u njoj. Direktno - dozivljavajuci, ili indirektno - slusajuci. Jer slusajuci tudje secas se i vracas sopstvenom...
Koliko smo se puta samo zapitali da li su neke stvari iz proslosti nepovratno oblikovale nas zivot? Imate proslost koja je prepuna trenutaka, zagrljaja, suza, strahova, sigurnosti, osecanja. Sta imate sada? Imate uspomene i secanja. I neke stvari koje na to podsecaju kao sto su mirisi, mesta, pesme, godisnja doba, odredjeni dani... Iluziju, otisak, transformaciju, senku ili oziljak tih osecanja. Imate sadasnjost. Necemo reci kakva, jer poenta je da ona nije proslost.
Ne umemo da vas uvedemo u ovu pricu. Ovo nije postavljanje "dijagnoze" ili ironija na konto svakodnevnih tragikomicnih pojava. Ovo je nesto sto se desava svima koji su "ziveli". Svima koji su u jednom trenutku dosli do kraja. Do nekog maksimuma. Maksimum je mogao biti vrh ili dno, ali ga vise nema. Ukratko receno, ovaj blog je posvecen svima onima koji su u nekom trenutku zivota nekome dali sve sto su bili, sve sto su imali, ili im je to pak bilo oduzeto. A sve je proslo.
Jako mnogo, mozda i previse ljudi, reci ce vam kako su zbog odredjenih dogadjaja iz proslosti danas u nemogucnosti da neke stvari urade, shvate, osete ili dozive. Mozda vam, u stvari, nece ni reci. Mozda ce cutati, mozda ce okrenuti glavu ili u najmanjoj meri promeniti ton. Mozda ce izostaviti tu jednu recenicu koju vi podsvesno znate, a koja govori sve. A mozda ce samo nju i izgovoriti.
Vi cete tada cutati. Jer, u poredjenju sa necijim najmanjim delom zivota, sve sto mozete da kazete deluje isuvise beznacajno. Isuvise prazno i neiskreno, tako da cutite. Ne govorite, jer znate da ne postoji nacin da pokazete da razumete... Vidite sebe, ali znate da ne postoji nacin da objasnite da sve bledi...
"Svako sam sebi kroji sudbinu". Istina. Samo od nas samih zavisi koliko ce to sto se desilo nekada davno uticati na to kako zivimo sada i kakav ce nam zivot biti u buducnosti. Neki ljudi se jednostavno apsolutno prepustaju talasima proslosti koji ih i dalje razbijaju o stene zivota, ne dozvoljavajuci im da se oslobode i mozda uplove u mirnu luku sadasnjosti i ostanu usidreni do sledece plovidbe. Eto. Metafora za nesto sto ne umemo da objasnimo obicnim recima. U jednom trenutku svi smo medju tim talasima... Neki krace, neki duze... Dok podsvesno zelimo da nas ti isti talasi vrate obalama kojima smo pripadali, iako svesni da se to nece dogoditi.
Mozda ta proslost izaziva ceznju, sprecava da normalno funkcionisemo u sadasnjosti, jer nista nije dovoljno dobro kao sto je bilo nekad. Mozda govorimo o nekim stvarima koje su nas toliko dotakle, da se u nama stvorio strah da nastavimo dalje i prihvatimo nesto lepo bez ikakve sumnje da ce nas upravo to povrediti psihicki, ili cak i fizicki.
Svi imamo tripove iz proslosti. Svi smo puni govana. Na kome je da se sabere?
Saberite se. Saberimo se. Prelomiti je sve, samo ne lako. Lakse je od onoga sto sledi u svakom slucaju. Toliko se vezujemo za stvari, za ljude, za stanja... da zaboravljamo da smo nekada ziveli bez njih. Toliko zelimo da se damo njima ponovo, a posto ne mozemo - ostajemo da zivimo tamo gde ona jos uvek postoje. U secanjima. U razmisljanjima. U uspomenama. Vreme tece - mi stojimo. U redu je, ljudi smo. Ali vreme i dalje tece. I tece... a mi i dalje stojimo. Trgnimo se. Situacije jesu vece od ljudi, ali i ljudi mogu biti veci od situacija. Ne? Da. Samo je to jako, jako tesko, da je toliko ljudi zaboravilo da je uopste i moguce. A vrlo je moguce. Preispitajmo se i recimo sebi sta zelimo. Ako smo toliko dugo na istom, mozda je to onda upravo ono sto nam odgovara. Zasto nismo srecni? Lako je, jako je lako reci "ne mogu". Jako je lako reci "ne umem". Lakse je od borbe, lakse je od guranja napred, lakse je od hrabrosti i verovanja. Lakse od snage. Lakse od svega sto ljude cini ljudima. Ali okej. Mozemo reci "ne mogu". Ljudi ce to prihvatiti kao validan odgovor. Samo ce oni najjaci cuti "ne zelim".
Odlucite. Ne drzite to sebicno u sebi, jer sve sto se deli - manje je. Take your time... Ali zaustavite ponesto lepo sto prodje pored vas... Nesto sto vam privuce paznju. Ne dopustite da prodje. Ne zato sto ste sebi rekli da je tako lakse.
Epilog
Nista ne moze da nas dovede do oba maksimuma. Na vrh i na dno.
Osim ljubavi
